уторак, 17. мај 2011.

Grad bez sna


čeljusti mrtvih ljudi kidaju se
glad u rodnoj mi mrtvaji
svaka zgrada kao bunker
prolazim kroz vatru
shvatam kako je pakao pusto mesto
i sve smrdi
ne nije smrad iz poljskih klozeta radničke kolonije
nema je već duže vreme
a jače smrdi

pogledi kupljeni na rasprodaji
neće krst hoće korist
a i kiša beži oko
malo može šta da spere

zakatančena fabrika cvili
jedino su psi sretni
a pruga je tu
legni radniče
tvoj grad je crven
dopuni kolorit
utopi se u boju
koju kurjaci jedino vide

vozovi su otišli
više ne prolaze
bombe su pale tačno gde treba
zarđali zupčanici su te ispratili

pucaj i odlazi ili beži
bolje je
neka bude ružan san
ne daj da ti slome krila
i piju iz putira tvoju krv
sa razbijenih humki u Šumaricama
na kojima brojke prekrajaju
skinuvši petokraku

понедељак, 02. мај 2011.

GIBANjE SVETLOSTI



u tami zarobljen grca
u radu je svetlost koja stiže
oči presušile gledati ne mogu
ali vide
on i dalje radi
u tamnici vlažnoj
gde se vrazi množe
i šapuću reči mržnje
što u smrt gone

tek iz vana čuje neku pesmu
i cvrkut ptica u dubini noći
tad se seti dana
pa još jače zid poćinje da grebe
ko Gavrilo urezuje reči

a Bog zna pa šalje
ptice i prolaznike
da pesmom sa hiljadu strana
daju njemu snage
iz ćelije izaći
u zagrljaj svetlosti novog dana


i dok trune zna
njegov plam bio mu je kam
sa svojim vojskama ubijao je često
hranio se patnjom
grcanjem čedomorke jadne
sad zna
patuljci iz ravnice
uništavahu mu ime jer im dade
i sa kamena odrod zelenaškog kota
latinske sluge satanskog smeha
a kao dete radovao se svima


bežao iz rođene zemlje
rečima hule pokude ispraćala ga na put
od tada voli puteve
neveste mu postaše
sa njima ljubav vodio je često
i sad u tamnici prolazi njima
pa mu osmeh vrate


drveni truli stub rušio je kuću
što je hteo sazidat u belome gradu
hiljadu crva ulazilo u nj
takvi su se pod kamenom belim
rušili u cugu

njiemu govorahu
o prokleta steno pretežak si za me
zato tako sijaš pogledom svojim
neću da se glačam
hoću da mi služiš
zato kamen padao je često
zbog stubova krhkih
kroz ambise plivao


to ga boli više i daje snage
krenuti u marš ka belome danu
umije se ponovo slobodom
beo kao golub
mudrošću zmije postavi granični kamen
probode ga mačem
i feniksa zapeva pesmu
u podnožju stega
što viori uprkos oluji
glasima zlobe

tvrđavu snažnu diže vera
Logos slobode

nema više pasa
demona što cvile
nemirnih noći

režeć međ sobom
ubijaju sebe
dok se seća tame
u svetlosti svojoj