уторак, 18. јануар 2011.

Noć u Kikojevcu


noću
kada me pritisnu sve aždahe ovoga sveta
a pod lunom
utvare počnu plesati i dovikivati

kad pucketanja sitna tišinu paraju
i bude iz košmara
pogledam kroz prozor i kažem
gde si
hoćemo li porazgovarati kao ljudi
ili daj zube mi pokaži

a kad zora novi dan uvodi
shvatam
pa utvara je čovek pogleda crna
sa zlom što vri i truje ponajviše sebe

ajd na svoje mesto čuješ li me
osim škrbavih zuba drugo i nemaš ništa
ajd sad ne budi sebi žrtva
neznajući kako polako jedeš sebe noću u Kikojevcu

2 коментара:

Миррослав Б Душанић је рекао...

Угнијездила ми се у уши и не напушта ме, а то могу само изузетне пјесме...

Milan Grbic је рекао...

Хвала на речима хвале!
Искушења кроз која пролазим заиста су на прави начин "исцедила" из мене ове речи,које допиру и због тога ми је веома драго...
Шта рећи,него ону Ракићеву
"Све што расте ожиљак има,
незараст ‘o чир..."