субота, 23. март 2013.

Nad Beogradom



moje ljubavnice su ulice
kilometrima duge
ponekad suve
vlažne
krvave
opečene Suncem

dvoje izbeglica
ubica paklenih lica
pored reka uz klokot vekovima ćute

zdravo Marijo
reč pogrdna te je ispratila
dok si bežala

i sve je na prodaju
jeftine žene
velike porcije
jeftina hrana
dolaze ljudi sa hiljadu strana
da ostave seme
dok ih Crno more guta
padajući sa poslednje stanice večnog grada
a reka kosi i muti
guta i izbacuje

komesari ćutke uče istoriju na polju razmišljanja
ne vraća im se
ubili bi se
ubili bi
a ti Marijo posle toliko pozdrava
nemo gledaš
i danas je grad pun riđobradih

još Džingis Kan da ustane
i izbaci mulj sa izmlevenim kostima
blagom
moštima
i kaže
vrati se u tišini

kakve bi šamare Dunav podelio
kakvu bi memlu izbacio
iz tonućeg Dorćola

gde su
gde su moje ljubavnice
gde si Marijo
spasi Beograd

2 коментара:

Мирослав Б. Душанић је рекао...

добра, онако како Ти то само знаш (Теби својствена)... одушевила ме, помислих: штета што моја маленкост не написа ову пјесму...

Milan Grbic је рекао...

Очито кроз исте улице пролазимо и осећамо сву ту радост,а и шкргут зуба које дарују...