Sedim tako na obodu moje domovine,gledajuć daleko preko reke daleko mračno tlo i narod čija je svaka peta srpska.
Pitam se onda:imali smisla ili to neko debelo igra?
Opasna je to igra,pogotovo kada pređeš granicu i zapevaš:doviđenja na vlaškom drumu,što kaže Džoni...na kom se boje definitivno gube,a putevi bivaju krivudavi,mračni...i slučajni prolaznik,Romonješka sa staklom cvikera k'a tegle meni kaže:Italiano,
Italiano,Grmanija.
Kažem:Srbija..Serbia...a on me gleda i čudi se,neznajuć' da lavirint prođoh da uđem u Vladovu zemlju gde me dočeka urlik radnice graničnog punkta:Vinjeta,pumpa,
kolega...
Ipak izgleda lepše
Drobeta-Turnu-Severin,rodni grad Aleksndra Lera,beogradskog bombardera iz Aprila '41.
sa Zapadne strane gde postoji kej umesto pruge.
Dođoh u taj ex K.u.K. grad.
Stara katedrala i Ortodoksna crkva rumunskoga pravoslavlja,nove gradnje bogato ukrašenog ikonostasa ka' u ruskoj crkvi sa manje od deset likova.
Većina zuri u mene umesto u raspetog nam Hrista.
Jezik nije bitan u veri našoj,kažem sebi..kraj službe izlazim i vidim lokalne cigane,kao jedine stanovnike Lerovog grada.
Potom park,gde se bronza Neo-Klasicizma preliva preko belog memera i klinka,koja jedina zna engleski nas fotka.
Kažem joj:Tnx
I'm neiberhoid from Serbia...ona me bledo gleda.
Kaže:What are dong here?
Kažem:Turisam
Bledo me pogleda,a mi bledi kretosmo put Golubca da se okrepimo....
