noću
kada me pritisnu sve aždahe ovoga sveta
a pod lunom
utvare počnu plesati i dovikivati
kad pucketanja sitna tišinu paraju
i bude iz košmara
pogledam kroz prozor i kažem
gde si
hoćemo li porazgovarati kao ljudi
ili daj zube mi pokaži
a kad zora novi dan uvodi
shvatam
pa utvara je čovek pogleda crna
sa zlom što vri i truje ponajviše sebe
ajd na svoje mesto čuješ li me
osim škrbavih zuba drugo i nemaš ništa
ajd sad ne budi sebi žrtva
neznajući kako polako jedeš sebe noću u Kikojevcu
2 коментара:
Угнијездила ми се у уши и не напушта ме, а то могу само изузетне пјесме...
Хвала на речима хвале!
Искушења кроз која пролазим заиста су на прави начин "исцедила" из мене ове речи,које допиру и због тога ми је веома драго...
Шта рећи,него ону Ракићеву
"Све што расте ожиљак има,
незараст ‘o чир..."
Постави коментар