Ponekad

kroz glavu prolaze scene
hiljadu bodeža u rukama
mnogo zemalja i gradova
povlačenje tiho
pogled nem
sanjaš zvezdu
prolaziš kroz ad
proces traje
scene su česte
ceđenje duše
tvoj strah i prah
pucanje filma
odlazak van

sećanja su tu
izbija plam
u novoj odeždi
sa ožiljkom na sebi
zavijaš kao ranjeni vuk
svake noći kad mesec najedri
setiš se nje u zgradi od penest
i više nikog kao nekad tu
užas i tuga
šuma je san
kuda dalje
pupoljak si sam
moliš se

bičem odsekao vrat
budiš se oznojen sav
razbio ogledalo
pogledao sa krova
tu lažljivu dugu
a zgrada pada
i reč kopa sa zvukom
kad sva krv navri
ponekad
ostvari se san