LORA

Lora Lora
volesmo se mi
Koliko ljubavi
koliko strasti
hospital
koji sve leči
na obali mora

Lora Lora
volesmo se mi

Tuđa beše
Govorismo istim
mislih das mo jedno
Nikad svoja biti nećeš

Znaš li sta je kap veselja
Tvoja biljka
bujna
Čistog lista
raste
Još uvek si sveta
čista

Znala si
svojim smehom
svojim šarmom
i laskanjem
mučeništvo mnogih kupit

Koliko znoja
toliko fleki
Od udara tvoga besa
volela si mnogo mesa

Sada sita
znaš da mučeništvo mnogo košta
Ali imaš

Tvoje sluge pesmu poje
uz vino slatako sa kamena
Glas se čuje
udaraćemo opet

Možda treba
zbog mučenika slabog vida
O Lora
Lora volesmo se mi

Hoće još
naučio da broji
pokunjeno pored tebe šetat
možda se ne boji
Znaš koja su ti deca
O Lora
Lora volesmo se mi

KRIVA KUĆA

Koliko vremena treba da prođe
da se priča privede kraju
Dogorela je sveća u krivoj kući
Unuk iz radoznalosti pita
deda zašto je tako kriva

Merio pogledom po sto puta
gledao čašu
tečnost u njoj čudno stoji
Ponovo pita
zašto je kuća tako kriva

Da li su majstori
ili je klima
Daleko je more...
sigurno nije plima
Unuče ponavlja
O,deda zašto je kuća tako kriva

Deda se našao u muci svojoj
Sa trpeze beži
O,slavski dane
sudbo kleta
šta doživeh sa ovoliko leta
Sejao sam tako
zato sam meta

Godine idu
a ja sve manji
Oca se sećam i njegovih reči
Pred unukom ćutim
šta da mu kažem
mladost sa nožem
neću da ga lažem

Međ decom granice stavih
ni unuci nisu više mali
jedan drugom u inat se hvali
njihova deca biće kao preci
Gde su sakriveni srebrni meci

Gluvi je barut u osvit nove zore
Nije kasno
govore moje bore...

PUT ZA ŠAMBALU II

Vuk je ovca u srcu
Devica u licu
Zvezda sa čela sja

Pustimo mrtve da sačekaju crve
Za života zubi ih mrve
Kloaka crvova je laka
sudbina njegova je raka

Od laka ovog mraka
svetlost se kraka
Krvca joj iz rane kulja
jer po nebu ona baulja
Vaseljena iz grotla tinja
uz poj vetra...

Otrovni gušteri od bola žive
njihovi oklopi umiru po kroju
Idi svojim putem i ne menjaj boju...

DIJALOZI U TMINI

Svedoci mi nisu potrebni
Stereotip kastrira
To je jedino što znam

Tmina
U vodenici vile kolo vode
Munje su mđu nama
Sedeći na Zemlji
rekoh im
vreme leči sve

I ču glas
Kreni zamnom
il zauvek tu lutaj
Umorno breme traje
Da bi zidao hram
ostavi al ne zaboravi
Ne pričaj sa volom
da rogove njegove ne krasiš

Osami se
Nema ljudi
nema problema
Doleti do Suca
al zadrži poklon svoj
videćeš da je vreme stalo

Potom
spusti se na zemlju
zemljana radi
Progutati knedlu
zbog vlastite senke
Zatim se podići
I ponovo vremena nema
Njihov pepeo biće ti nagrada

Kažeš mi
Glava kao rupa crna
kao tvoja duša
Radije ću umreti
nego tebi dati kontrolu

Poznaješ li sebe
O čoveče što tako zboriš
Na licu tvome nevidoh ožiljke
Gde je tvoj nezarastao čir
Žig mučenika stavljaš
Ne koketiraj

Rzmisli
Da li si spreman za vodenicu
Voda pere
Munje su među nama
A ko ode
otišao je
stereotip kastrira
Na samrti ću dete biti
ANNUIT COEPTIS
Mi se ne poznajemo

Milan Grbić: ZELENO

Milan Grbić: ZELENO

OPSESIJA

Osetićeš ukus krvi u tmini.
Niko neće znati,
sem Boga i noći.
Zora.
Svakog put prati.
Do sna,opran željom će doći.

Iz hrama,
međ dva hrasta...
Ispred more se talasa!
Zagrli ga.
O,zagrli!
Nije masa!

COITUS

U magnovenju raste falusno obličje,
dok cvetaju ljijani.
Njiše se u transu,
što ga Lilit tvori.
Egzaltacijom bi kreiran posle gnoze.

Oluja.
Rascvetana bajka proguta.
Logos izmešan sa hukom.
Zora je svanula.