Posle

oprala si me
prste pružala
ležala
mnogo htela u dane žetve
seme
poslednji minut i crvenilo je tu
volim te opaka nevesto
osenijo što lutaš poljima
ti što skupljaš imena lica
dođi vragu svome

krv teče po dlanovima
poslednji trenutak zrenja
o napoj me
znaš kako
tako slobodno
dok morfijum sipaš mi u vene
ja ih neću seći

sveta kurvo ja ne bežim
plod zreo daćeš meni
a ponornica zna
svako svoje
nema bola
u ekstazi sreća
i čemu osmeh
pečata sudbine na ulazu u tebe

o zeleno
pusta i žuta su polja osušena
posle letnje vreve

Laura

pokidane latice u proleću ranom
čahura sa rezovima
raste mami truje
pod neletima
tihi zvuci sa vazduhom se mešaju

o Laura vetre
što sa Juga dolaziš
i ružičastim pipcima u crvenilo uvlačiš
ostavljajući suvenire
zaboravljene predmete patuljaka
što istaču patnju posle interventne
praveći dželata

ispred ulaza pord bezdana
vrag stoji kupeći duše
što uzdignute padaju na dno
od kada si prokrvarila
jedan je od svedoka stradanja
i pre tetovaže smejao se tu

dao ti je laž i opijum
da ne osetiš gomilu vojske
koja cedi čir
praveći uvek nove rezove na čahuri cveta
koji guli kamen
što puca i zaliva
čeljusti zveri

Žongliranje

žongliraj dušom
te bezverne žene
što za sebe traži osmeh
jer joj život vene

pokrivena senkom
pogledom što skriva
neumilne scene

sa koliko stranaca
čuvara što motre
na bestidna tela
lutaka što se tope

uvek ista pesma
o nesretnom životu
i uprkos svemu razvija se priča
što prodaje sebe

žongliraj dušom
te bezverne žene

Pismo iz manastira

kaluđer sam
odežda mi crna košulja
zmija na glavi ocrtava trag
beonjače crvene od noći besanih
priče i prikaze po vazduhu me prate
klevete i uzvike plavetnilom gledam
prazne reči iz mrtvih usta
imena razna iza mene plove

zašto vičeš ti prokleta dušo
znaj zgrabiće te vuci
što na komad dele
i dušu i telo

kaluđer sam
hodim po pustinji tvojoj
jer me stalno zoveš
da obiđem ambis
ogledalom pokažem ti ime
jer suze svoje zaboravljaš često

i nije me bilo dosta dosta dana
pitao si se
ali nisi smeo
manastir tražio si smešno
pitao prazno
teturao se ko slepac
u slobodi svojoj

bojao se Boga
a manastira nema
hm nije ti se dalo
no dolazim opet u krajeve tvoje
spremi se i ne čekaj
ne pišem ti džaba

Drač

došao sam do mora
voda izvlači svu zemlju osvećenu
i krv istočenu
neka čisti talasima
neka peva šumom
miliona vojnika koji plutaju

vredelo je ići dalje
i opet bi krenuo
ka suncu koje peva
miluje rane
otvara oči
a laž pišti između prstiju sa nogu
i smrdi ko vrag
iz čizama raspadnutih

more
prozori su otvoreni
vazduh i galebovi
brodovi i nove zastave
putevi i hramovi
izgoreli
srušeni
spaljeni
svi su tu
sveštenik u katakombi
šumski čovek što trči ka Bogu
lopov što se prži u napunjenoj luli
opijen grehom rida i mrzi sve oko sebe
prodao je

a duge su kolone ljudi iz zemalja zanih i neznanih
tu su i oni koji su ih zaboravili
radnici na berzi što su dane izbrojali
a grafikon
ništa u zavisnosti od vremena prošlog
zabo sam koplje na pešcanoj plaži
krvarim i dalje
jer znam

Moj brat krstaču nosi

moj brat krstaču nosi
kolona se kreće mrtva hladna
ona jeca kao svaka druga zena
okovana bagremom neosušenim

štakori sa svih strana su se slili
vrag pali
vrag daje kada uzima
veseli pir pred ispraćaj

nesane noći skitnice pozvaše
gori svetlo u kuci
odžak je drži
odasvud se puši
palili su mnogi

ona vrišti
barijera neće da je pusti
sažaljenje uz smeh da lakše bude
nek se duša odmori

vrata raja ćute
slike idu
slike plešu
ma sve k vragu ide
koje sledeci
baca se kocka
biće skupa
tužnog skupa
a moj brat krstaču nosi

Sveta ruka

ova sveta ruka ovo je podelila
ova sveta ruka ovo skida
ova sveta ruka ne maši

bio je kao Isus
posle se ošišao i postao đavo
poslan je u ovaj kraj da održi balans

sveta ruka je izmerila jednom
ukus trave koja gori