noć nije usnula
krenuo sam na put van limita
ah te slatke Sfinge
bdijuć čuvaju tajne Beograda
u procepu
jecaji
osmesi
Pogledi
uzdasi
krv
ekstaza
sve je jedno savršeno
vatrometi
grad na dlanu
zavijanje pasa u dvorištu vile
smena u bolnici završena
umorni hirurzi
i prodavnice pogrebne opreme
svi smešteni tu negde
na istom mestu
na suprotnim polovima
i čujem plač
vapaj
smeh klinaca ispred dragstora
dok sam se vraćao tako slobodan
odlazio u hotel na raskršću
a drveće je izvlačilo Sunce iz horizonta
izustih Dobro jutro
dan je sve osvetio
dželate
trgovce
čuvare
pijane šofere
raspusne žene
što posle noćne trče ne legalan posao
studente gladne
preostale strance
beskućnike
izbeglice
vojnike što čvrsto drže bedem
čuvajuć gradilišta
i gledam dalje preživele
ranjene iz Zvezdarseke šume
i ošamućene pandure
svi su tu
vekovima prolaze
jedino si Ti besmrtan
grleći svojim rekama
dovoljno dubokim i nedokučivim
4 коментара:
Nekad
te ulice su nam bile ljubavnice,
te bolnice su nam bili vrtici,
ti hirurzi su nam bili cuvari,
tim klincima nismo izgledali ko cike,
taj horizont je izgledao moguce preci,
ti pijani šoferi su nam dali savete,
ti gladni studenti su bili nasmejeni,
ti beskućnici su bili samo senke na coskovima podzemnih prelaza,
ti vojnici su imali oci napete
i ošamućeni panduri nisu primecivali nase drhtave ruke
i spustene kapke...
A ta sloboda se racunala kao rutina,
posto hotel nam je bio klupa...
Ovaj grad nas preuzeo od majcinog mleka,
pa nas hranio njegovim carobno toksickim sokovima.
Ugostio nase nocne idile
bio je svedok nasih pijanstva
predstavljao nase igraliste
i naucio nas kako se pristaje na svaki mizerni kompromis...
Ovaj preostali stranac ce mu vecno biti zahvalan.
Drago mi je što se misli nadovezuju.
Stihovi su me "ujeli za dušu",
a kako i ne bi?!
Kada su
"Čarobno-toksični sokovi"našeg grada
nama dobar pogled dali...
jesu! obezbedili su nam izuzetan, (su)realan a ponekad osamucen pogled na mnostvo stvari. Taj dragocen doprinos otkrio nam puteve mentalne, puteve izazovne, po kojima smo skitali po mraku.
srecom bila tu nasa klupa, nase svetiliste, postavljena visoko na nebo, skoro medju oblaka, koja nas varala da mozemo poleteti, bezbrizno i gracilno ko laste, kad u sustini nasa krila bila odavno pocepana.
ipak, taj zaborav, iako privremeni, smo znali da slavno prihvatimo, kao poklon, posto smo osecali da u sebe krije nas duhovni sedativ.
Svetilište je ostalo pusto niaizgled.
A,naše seni?
Naše seni će hodati i učiniti ga još svetijim i jačim,
jer živi u nama!
Постави коментар