Pismo iz manastira

kaluđer sam
odežda mi crna košulja
zmija na glavi ocrtava trag
beonjače crvene od noći besanih
priče i prikaze po vazduhu me prate
klevete i uzvike plavetnilom gledam
prazne reči iz mrtvih usta
imena razna iza mene plove

zašto vičeš ti prokleta dušo
znaj zgrabiće te vuci
što na komad dele
i dušu i telo

kaluđer sam
hodim po pustinji tvojoj
jer me stalno zoveš
da obiđem ambis
ogledalom pokažem ti ime
jer suze svoje zaboravljaš često

i nije me bilo dosta dosta dana
pitao si se
ali nisi smeo
manastir tražio si smešno
pitao prazno
teturao se ko slepac
u slobodi svojoj

bojao se Boga
a manastira nema
hm nije ti se dalo
no dolazim opet u krajeve tvoje
spremi se i ne čekaj
ne pišem ti džaba